Stvarnost i iluzija

''Ja sam Bog'' naslov je nove knjige Đorđa Faletija koju sam skoro pročitao.  Knjiga govori o momku koji se nakon rata u Vijetnamu vratio u rodni SAD. Nakon trauma koje je poneo iz Vijetnama, postaje ubica u svojoj zemlji. Ubica svojih sunarodnika. Druga knjiga, ''Prokletstvo nacije'' Miloša Bogdanovića, koju trenutno čitam je drugačijeg žanra ali poenta se svodi na isto. Ljubav prema državi u kojoj živi nacija ali ne i prema samoj naciji. Ne prema ljudi koji tu naciju čine. Faleti govori da je serijski ubica ratovao za svoju zemlju a na kraju počeo da ubija pripadnike svog naroda. Bogdanović navodi da Srbi kroz čitavi istoriju ratuju za teritoriju ali ne i za narod. Zapitao sam se koliko tu ima istine, da ne ostane mrtvo slovo na papiru. Istine ima dosta. Možda čak i previše za nas ''neosvešćene'' Srbe. Prvi srpski ustanak, Drugi srpski ustanak, Balkanski ratovi, svetski ratovi... Srbi su učestvovali u svakom od ovih. Slali cele generacije mladića i muškaraca (ponekad čak i dece) u ratove i puštali ih da ginu. Boreći se za teritoriji ali ne i za narod jer koliko je samo majki ostalo bez svojih sinova, ćerki bez očeva, sestara bez braće. Srbiju trese bela kuga. Naravno da je tako kad su nam čitave generacije ginule ne ostavljajući potomstvo. Dragan Marković – Palma navodi kao razlog bele kuge gej paradu. Ta parada je novijeg datuma, šta je sa srpskom istorijom?  Da li se ikad zapitamo da je problem u tim masovnim pogibijama naših predaka, ili čak naše uže rodbine u ratovima devedesetih. Svakodnevno osećam iskreno žaljenje jer mladi ljudi u ovoj državi to ne shvataju. Borimo se za lažne ideale, idole, kultne ličnosti, političare. A dok svi oni sede u kožnim foteljama mi ginemo. Ponašamo se kao Bogovi Olimpa žrtvujući svoj narod zarad nekih ''viših'' ciljeva. Zar nije čovekoljublje viši cilj? Zar nije ljubav prema svom ocu, sinu, komšiji, prijatelju ideal kome treba da težimo a ne da ih šaljemo da ginu? Nisu iscrtane granice koje nas vekovima dele cilj kome treba da težimo. Treba težiti rušenju granicu i građenja duštva u kome čovek voli čoveka a ne u kome čovek šalje drugog čoveka da gine za njega.